Gajevic Page

Ðurdevdan je ujedno krsna slava mnogih pravoslavnih Srba. To je, prema narodnoj pesmi, bila i krsna slava Kraljevica Marka.
Ðurdevdan je medu najvecim prolecnim praznicima. Prema narodnom, obicajnom racunanju vremena, Ðurdevdan je polutar godine: vreme se racunalo od i do Ðurdevdana.

Sveti Georgije, Ðurde ili Ðorde, kako ga Srbi zovu, na ikonama se prikazuje u ratnickoj opremi na konju, kako dugim kopljem probada aždaju. Malo dalje od Svetog Georgija prikazana je ženska prilika u gospodskom ruhu. Ženska prilika na ikoni je carica Aleksandra. Smatra se da ona simbolizuje mladu Hristovu crkvu. Zbog pobede nad mnogoboštvom svetog Ðurda zovu Pobedonosac.
Aždaja simbolizuje mnogobožacku silu, ciji su vladari progonili hrišcane. Sveti Georgije je toj aždaji zadao odlucujuci udarac jer je ubrzo car Konstantin ucinio kraj progonima i Milanskim ediktom 313. godine hrišcanstvo proglasio za zvanicnu crkvu u Rimskom carstvu.
Uoci Ðurdevdana, majka u lonac s vodom stavlja razno prolecno bilje. Svaka travka ima posebno znacenje: zdravac - da je mnogo zdravlja u kuci; grabež - da se momci grabe oko devojke; dren da deca budu zdrava.

Ðurdevdanski praznik simbolizuje oživljavanje, odnosno, ponovno izrastanje prirode.
U svojoj prvobitnoj funkciji, Ðurdevdan je bio praznik istocnih naroda koji su ziveli na podrucju od Crnog mora do Kaspijskog jezera. U sebi ima paganske i hrišcanske, pogotovu mitološke elemente.
Stari Sloveni su, kako navodi i poznati francuski antropolog Žan Pol Ro, Ðurdevdan preuzeli od Vizantinaca, dok Vizantinci od naroda iz Zakavkazja. Posebni kult je gajen i kod starih Turaka i Mongola u 'direktnoj vezi coveka i boga preko prirode'.

Sveti Ðorde je roden u bogatoj i cestitoj hrišcanskoj porodici, krajem treceg veka nove ere. Živeli su u Kapadokiji, sve dok otac svetog Ðorda nije postradao za Hrista. Ðorde je bio sasvim mali kad je ostao bez oca. Da bi izbegla progone hrišcana, njegova majka se preselila u Palestinu, odakle je bila rodom. Tako je Ðorde rastao u zemlji gde je Hristos živeo i propovedao. Uz dobru i pobožnu majku, izrastao je u pravog hrišcanina, cije srce nije bilo ni hladno ni mlacno, vec je plamtelo ognjenom ljubavlju prema Hristu. Stupio je u vojsku
Ðorde je bio izvanredno lep, visok i stasit, a odlikovala ga je plemenitost, poštenje i hrabrost, pa je vec u dvadesetoj godini stigao do casti tribuna i „Kao takav beše na službi pri caru Dioklecijanu [ep. Nikolaj].' Kad je car Dioklecijan, koji se sve vreme svoje vladavine borio protiv hrišcana i užasno ih progonio i ubijao, otpoceo još jedan od svojih krvavih pohoda na hrišcane, Ðorde je došao pred cara i javno, pred carem i svima ostalima, rekao je da je on hrišcanin. Car je bio van sebe od besa i odmah je naredio da Ðorda bace u tamnicu. Naredio je da ga stave na najstrašnije muke, koja samo um pomracen Satanom, može da smisli. Ðorde je sve podnosio i neprestano se molio Bogu, koji ga je odmah isceljivao. Ovakva vera i ocigledna Božja blagodat, preobratila je mnoge Dioklecijanove vojnike, ali i Ðordeve mucitelje u hrišcane. Oni su poverovali u Hrista, i javno ispovedili svoju veru, znajuci da ce ih Dioklecijan pogubiti. Najveci udarac za cara Dioklecijana je bio kad je i njegova žena, carica Aleksandra, postala hrišcanka. Tada je car naredio da se njoj, glavnom žrecu [žrec je neznabožacki sveštenik], koji je takode primio hrišcanstvo kao i mnogim drugima odrubi glava. I svetog Ðorda je poslao na gubilište, kad je video da užasna i najopakija mucenja nisu nikog zaplašila, vec su postigla suprotan cilj: preobratila neverujuce, a verujuce još više ucvrstila u veri Hristovoj
Kad su ih vodili na gubilište, carica Aleksandra je sela na jednu klupu da se odmori i tu je izdahnula, pre nego što joj je krvnik prišao. „Blaženi Ðorde bi posecen 23. aprila 303. godine. Cudesima koja se desiše na grobu sv. Ðorda nema broja. Ni broja njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima, koji ga spomenuše i njegovu pomoc poiskaše od onda do dana današnjega. Još mu darova Gospod silu i vlast da pomaže u bedama i nevoljama svima onima koji ga slave i njegovo ime prizivaju.' [ep. Nikolaj].

Dan kada je besmrtnom slavom muceništva ovencan sveti Ðorde [Georgije], i kada je iz zemnog života prešao u vecno carstvo nebesko, [ 23. aprila, odnosno 6. maja], slavi se kao dan: „Svjatago slavnago velikomucenika pobjedonosca i cudotvorca Georgija“. Ovaj dan narod zove Ðurdevdan, a jesenji praznik [3. novembra po starom, odnosno 16. novembra po novom kalendaru], naziva se Ðurdic. To je dan kada je obnovljena njegova crkva: „Obnovlenije hrama svjatago velikomucenika Georgija, iže v Lidije, idježe položeno casnije tjelo jego.'

U IME OCA I SINA
I SVETOGA DUHA

Georgije mucenice, Georgije pobednice: kroz muke si pobedio i kroz smrt se proslavio.

Sve si smatrao jeftinije od Istine, Georgije, vlast i cast si zemnu dao, uz Živog si Hrista stao